О породици као темељу сваког друштва, Србији са краја 19. века и непролазним вредностима, Жељко Пајић на Броду Добре намере
Жељко Пајић је на Брод Добре намере донео свој роман првенац „Живот Гаврића“, који је номинован за овогодишњу НИН-ову награду. Док нас запљускују таласи Дунава, причамо о књизи која нас враћа у прошлост а својом основном идејом прожима и садашњост и будућност показујући нам да се неке ствари не мењају у времену: породица је темељ, стуб и кров сваког друштва! Тако је одувек било и тако ће бити заувек.
БЈ: “У сложну породицу срећа сама од себе долази,” стара је српска пословица. Читајући роман о неколико генерација предратне српске породице Гаврић с почетка 20. века, имам утисак да им је срећа свраћала на моменте али се није дуго задржавала. Да ли је разлог то што су Гаврићи поштовали главу породице, али им је недостајала права слога и љубав?
ЖЈ: Не, Гаврићи нису поштовали главу породице, Гаврићи су се плашили главе породице. Поштовање у породици треба да постоји али послушност не, поштовање је плод добрих дела и заслуга али послушност је плод страха, несналажења у животу и притајене мржње.
БЈ: У роману си одлично осликао читав спектар односа између чланова породице, од љубави, преко подршке, слабости, љубоморе, зависти, злобе и на крају, до мржње. Интересантно је да је твоје лично искуство везано за некласичан породични живот, јер си живео само са оцем. Одакле долази твоја дубина и познавање онога што ниси лично искусио?
ЖЈ: Моја прича је мало другачија. Ја волим за себе да кажем да сам израстао у атипичној средини за ово време и да сам плод тек узораних њива, покошених ливада, да сам био неми посматрач живота људи којих више нема.
БЈ: Неколико дана пошто сам прочитала роман, чула сам причу о старом веровању које си изнео и у књизи а које је, негде, обележило и запечатило (трагичну) судбину генерација породице Гаврић. Оно гласи: „У народу постоји веровање да онај срећник, или несрећник који ноћу ни из чега види пламен, ујутру дође са шаком пепела на то место и поспе га, да ће се на том месту појавити стопа некога или нечега. Чије се стопало појави, тај треба бити жртва од стране оног који је пепео посуо. И након тога, ономе ко је посуо пепео, указаће се на том месту благо које ће му променити живот“. Да ли је уношење овог веровања у роман засновано на некој истинитој причи коју си чуо или је део ауторске слободе да од старог веровања кренеш како би показао какве су последице произашле из свега тога?
ЖЈ: Људи чији сам ја био посматрач су прихватили ту причу као истину, па им је не треба ни кварити. Мој одговор је - не знам, али знам да страх некада може да остави и позитиван траг, самим тим сто себи нису дозвољавали да их понесе похлепа, како их не би задесила зла судбина.
БЈ: „Богатство које се радом стиче ђаво однесе пола, а злочином и туђом крвљу натопљено доноси несрећу за покољења.“ Да ли то значи да верујеш у карму или „закон узрока и последице“ који се преноси и на будућа покољења?
ЖЈ: Или народски речено – проклетство. Сумљичав сам, али чињенице често демантују ту моју сумљичавост.
БЈ: „Кад код човека нестане осмеха, тог покретача свих осећања и будилника љубави, у њему се роди најлукавија лисица, најкрволочнији вук и најсуровији медвед, људска звер.“ Да ли је осмех основни покретач нашег деловања у животу у најбољем смеру по нас?
ЖЈ: Човек када се искрено смеје, он у том тренутку не може да смера, да испреда и препреда, да комбинује, у сваком другом тренутку може.
БЈ:“Ново јутро ће донети нове опроштаје, али неће заборавити и старе грехове“. Један од најпотреснијих делова у књизи је убиство детета са којим није могао да се носи не починилац, Драгутин, него неми сведок убиства, његов брат Војин који је, не могавши да се носи са тим што зна да је његов брат урадио завршио тако што су рођаци детета „убили гласника“. Колико су и данас људи свесни да се закон природе по коме се свако добро добрим враћа а зло удара тамо где вас највише боли – по невиним душама?
ЖЈ: Мислим да људи тога нису свесни, зло је што све више таква веровања бивају представљена као назадна и заостала, постајемо искључиво робови робе , добро је то што сам уверен да је сваким даном развоја цивилизације човек постајао бољи, тако да је бољи данас него јуче.
БЈ: Велика љубав у роману приказана је пре свега у односу Милутина и Јелице, и њиховог сина Драгутина са његовом изабраницом Призренком. Ипак, први пар није успео да раздвојеност поднесе, јер је Милутин без подршке своје жене подлегао изазовима, док је друге смрт раздвојила. Може ли права љубав да траје?
ЖЈ: Права љубав је као коцка, али коцку треба бацити да бисмо знали.
БЈ: Најмлађи Гаврић, Милутин са својом девојком одлази на село које не препознаје на први поглед али у причи старца кога су тамо затекли осети да су ту његови корени. И заиста, то је било напуштено имање његовог деде Драгутина. За крај ове пловидбе, реци нам шта је то што нас вуче нашим коренима и родној груди?
ЖЈ: У народу постоји такодје веровање да зец трчи цео живот да би се у јазбину вратио. Често ме та зечева трка асоцира на живот.
Биљана Јанковић, председник Удружења Таласи
Photo credit : Слике старе Србије, blic.rs
"Читајући ову књигу, осетићете мирис наших предратних авлија, мирис домаћег хлеба, видећете децу наслоњену на тарабе поред трошних кућа, уз живе грлене узвике наших бака док кувају слатко у башти.
Свет кога више нема..."