Дарко Којић, "У прошлости кад те сретнем" интервју
,,Као Србин, као православац и родољуб, никада нећу дозволити да се по мојој земљи пљује и да се уништава све оно што су наши преци одвајкада заливали крвљу, само да би ми данас били данас ту где јесмо. Одакле нама право да сада не бранимо њихове аманете?'' - Дарко Којић ( аутор историјских романа ,,Стеге и ланци'' и ,,У прошлости кад те сретнем'' KOС)
Интервју / Talasi.org
http://talasi.org/index.php/25-srpski/brod-dobre-namere/217-u-proslosti-kad-te-sretnem-darko-kojic-na-brodu-dobre-namere Брод Добре намере“ запловио је први пут немирним, ратним водама у жељи да осветли мир у немиру. Ова пловидба биће врло необична по одговорима на многа животна питања којима ратни услови дају потпуно другачију димензију у односу на одговоре које нуди „лажна ушушканост обичног живота“ како пише Дарко Којић у свом роману „У прошлости кад те сретнем“.
Дарко К2БЈ: На корицама књиге исписана су питања: „Познаје ли човек себе самог?! Може ли га живот претворити у створа који своју мрежу исплетену од најфиније осећајности кида крвавим прстима суровости, а потом га вратити?!“ Вратити на исто, свакако не може, зар не? Шта рат оставља (у) човеку који га је – преживео…?
ДК: Оставља сазнање колико вреди. Рат несумњиво представља, колико год то грубо звучало, један од најквалитетнијих испита човекове унутрашњости и то оне коју ни не знамо да поседујемо док нам је живот не додели услед неочекиваних ситуација. Малопре наведена лажна ушушканост највеће је зло модерног човека које од њега ствара биће уплашено од нечињења општеприхваћеног, зло које пркоси природи и убија у човеку његово основно у њој – да преживи. Рат га враћа исконском себи, а тад се најбоље види колико човек вреди, колико је заиста човек. А нама их, нажалост, није недостајало...
БЈ:У сваком од нас постоји клица добра и зла, чије устројство, свесно или несвесно уређено са наше стране, могу да поремете и промене животне околности. Ти их називаш Благоусти и Безимени. Главни јунак, Која, их јасно „види и осећа“…
ДК: Да, како год их назвали, они постоје у свакоме од нас. Њихова уравнотеженост од пресудне је важности за наше животе. Једно без другог не постоји. Зато је важно да у нама некада проради и зло, јер ће само оно изродити и добро које га може надјачати... Главни јунак романа има ту „срећу да их је упознао“, они га воде ка тачки која ће одредити његов даљи живот – покајање или пропадање...
БЈ:Која је врло оштар, чак сурово искрен према себи у свему што доживљава и преживљава. Па и када пожели да побегне од свега, душа га вуче ка самоспознаји кроз преиспитавања која се кроз цео роман прожимају у дијалозима са Благоустим и Безименим. Колико су људи данас отворени за истраживање сопствених дубина?
ДК: Нема ту данас, јуче или сутра, истраживање сопствених дубина треба да буде свевремена категорија. А колико су људи спремни да раде на томе, односно да раде на свакодневном преиспитивању себе самих, најбоље показују разне девијантности модерног друштва, изопачене и болесне. Преиспитивање сопствених дела је Божји дар, треба га само прихватити и имати у себи увек зарад сталног побољшања сопствене личности. Људи се данас боје те самопровере, боје се шта ће наћи у себи, па чак и по цену да постану лоши људи, они не желе да се изненађују собом. Не схватају да уз мало болне истине данас, сутра својој деци, породици, или пријатељима могу донети многа добра.
БЈ:После тешких губитака, Који се неретко дешава му свет маште доноси утеху и мир у којој има будућности за оне којих више нема…Шта тиме добија? Да ли је то бежање од стварности?
ДК: Можда... Или је то само његова непрестана борба која треба да покаже да ли је крив, као командир његовог одељења, за смрт сабораца, великих хероја рата на Космету, па тражећи их у сновима жели да им се извини и захвали. Маштајући и сањајући њихове непостојеће животе, лажне животе након стварне смрти, можда само жели да омогући на тај нестварни начин да њихови ближњи имају нормалне животе након страдања земље те 1999. године. Можда...Остављам ову тему, као аутор романа, потпуно отворену, нека је свако на свој начин протумачи. Уосталом, ко каже да ја знам одговор на то питање, можда мој Благоусти има још пуно тога да научи...
БЈ: Медији нам често пласирају искривљене чињенице за истину. “Зато је нама фалсификована историја нанела више штете и пораза од свих ратова” ( Верица Секирарски, рецензија романа). У свом роману ти пишеш истину о Косову у аманет садашњим и будућим генерацијама.Слажеш ли се да је доказ да си у томе успео то што си добитник награде књижевног конкурса „Раскршћа“ за 2015. годину?
ДК: Не, нисам успео, али јесам, можда, покренуо бар неку искрицу која ће се, уверен сам, распламсати у срцима наше деце, наших потомака. Све велике догађаје модерне цивилизације покренуло је индивидуално деловање, дакле, један човек може много тога, насупрот увреженом данашњем мишљењу да није тако. Апатија и равнодушност су избледели људска хтења на овим просторима, а Бог зна зашто, међу Србима се то највише примећује. Драго ми је да је госпођа Верица Секирарски, радећи рецензију мојих романа, увидела да сам ја заиста аутор који, не плашећи се ничега, жели искључиво истину да прикаже.
Доста је нама било бајки и лажних приказивања, доста је било самоуништења. Те бајке у реалном животу не могу да имају срећан крај. Е, ја као Србин, као православац и родољуб, никада нећу дозволити да се по мојој земљи пљује и да се уништава све оно што су наши преци одвајкада заливали крвљу, само да би ми данас били данас ту где јесмо. Одакле нама право да сада не бранимо њихове аманете, одакле мојој деци право да једног дана не бране, по сваку цену, аманете које ја остављам. Не иде то тако...
Оба моја романа приказују прошлост онаквом каква је заиста била. Српска историја, величанствена и богата у свим ратом захваћеним временима, није знала никада, због непромишљених потеза бахатих и самољубивих власти, да у временима која су долазила након тих ратова, искористе борбом и крвљу стечено. Тако је и сада. Зато и дан данас имамо медије који нису слободни, који искључиво раде по директивама оних који, кунући се у толеранцију и мултикултуралност, газе своје и ликују због тога. Никада нећу разумети издајице свога и никада нећу престати да се борим за здраву Србију, часну и чисту, каква је увек била.
Када је Косово и Метохија у питању, многи данас нити знају, нити желе да сазнају нешто више о нашој националној, верској и културној колевци. И зато верују у морално разводњене информације које нам пристижу са наше свете земље. Имао сам ту „срећу“ да и за време рата, а и данас, будем упознат са косметском истином и то сам само, једноставно, пренео на папир...
БЈ: Кажу да време лечи све, али да ли доноси опроштаје свима и свему? „ Знате, када се то десило, људи су јој долазили у црнини. Били су утучени, личили су на беживотне сенке. Жене су клечале од немоћи, мушкарци ћутке стајали иза њих жељни освете. Како је време пролазило, боја њихове одеће је постепено бледе,а оживљавала, добијала нове нијансе… Жене и мушкарци нише нису стајали одвојено, причају међусобно о неким њима интересантним темама, насмеше се каткад. Појаве се и нестану. Дакле, сигуран сам да лагано опраштају...“
ДК: Нити може време да излечи, нити нам доноси опроштаје тек тако. Лечи искључиво човекова чиста савест, а опроштаје треба да заслужимо. Зна се како се они стичу...
БЈ: У роману се појављује један риђокоси анђео, малена девојчица, која је симбол невиности, поверења и жеље за животом са једне стране, али и симбол за ратне страхоте, страдања, неправде и украденог детињства и, на крају и самог живота. Да ли је њена тужна судбина порука свету?
ДК: Риђокоси анђео, невине и чисте душе, којем је ова прича и посвећена, приказује све оне тужне судбине, исте или сличне овој, којих је било и више него много на Косову и Метохији. Људи се лако одричу сазнања да је тамо неко дете гладно, босо, повређено, само... Деца су највећи дар који човек може да добије од љубави, Бога, живота и чувајмо их, све једнако, како своју, тако и туђу. Дакле, јесте, то је порука свету – не дозволимо да њихова невиност и доброта буде прегажена нашим лошим делима, она су та која ће стварати свет након нас...
БЈ:“Тако се не живи, за име Бога. Па твоја је обавеза да пловиш у мору греха пун љубави, јер је она бесмртна. Она не греши никад. Воли, побогу, не предај се злу, шта ти је?... Твој живот је твоје пловило. Ако мислиш да немаш за кога живети, онда стварно и немаш једра. Ја, ипак, мислим другачије. Твоја снага, твоје кормило, те мора вратити на пучину. Ја верујем да може.“ Диван одломак из романа који може лепо закружити нашу ратну пловидбу, слажеш ли се, Дарко?
ДК: Управо тако, Биљана. Љубав је покретач свега на овом свету, и то не љубав уперена према једној особи или ствари, већ неодређена, свеобухватна љубав која човека увек може да нагна да настави своју пловидбу колико год таласи били тешки. Увек се има за кога и због чега пловити...
Дарко Којић, "У прошлости кад те сретнем"
Разговор водила Биљана Јанковић