НИШТА ИЛИ НИШТА - Тихомир Станишић, Нови Сад
Жанр: роман, I издање 2013.
160 страна, брош. повез
ИСБН 978-86-7343-208-3
Маестрална ,,шетња'' речима од смисла до бесмисла, и обратно!
Пажња - они шетају међу нама! Они немају рогове, закрвављене очи, не урличу, штавише изгледају потпуно исто као ти и ја. Они су напуштени, повређени и отуђени. Они су без љубави, а без љубави душа умире. Када душа умире, осећања се гасе. Без осећања не постоји саосећање.
Изостанком саосећања, злочин је само питање времена, а разлика између живота и смрти ствар укуса. Ово није само психолошки увид у болесни ум. Ово је више од апологије ништавила и величања нихилизма. Ово је прича о ишчезнућу душе.
Млади Марко, главни патник ове приче, последица је људског немара. Он јесте антихерој, али као што постоје и светлост и тама, као што без зла добро губи смисао, тако и ову причу прожима двосмисленост и порука испод поруке. Савест може да се преруши, може да говори непознатим језиком, али и тако добро скривена силама несвесног, она дела, потврђује себе, и кажњава нашу тамну страну. Ни једно зло не пролази некажњено, само понекад и казна дела прерушена.
....................
По први пут сам се сусрео са књижевним делом које је у мени покренуло лавину мисли у правцу који ми је до тог тренутка био сасвим непознат. Нихилизам који зачудо добија смисао, поткрепљен јаким аргументима духовног сивила, путујући брзином светлости у један трачак агностицизма а затим се исто тако муњевито пребражава у ништавило бића - чињеница која ме је натерала да буквално прожимам сваку реч и страницу овог дела. Андрићевским умећем описивања, Аристотелским даром размишљања, аутор овог дела ме је оголио разоружавши у мени било какву врсту критике. Ако се осврнем на чињеницу да увек пишем онако како мислим и ако бих то морао да сведем у једну једину реченицу, она би гласила: "Ништа или ништа’’ – раритет модерне српске књижевности!"
Издавач овог дела је своју ризницу оплеменио још једним драгим каменом, до сада нама непознатим, док је целокупна књижевна сцена Србије у генералном смислу изродила аутора који ће њене границе померити у свим димензијама, укључујући и време.
Узимајући у обзир да је ово прво дело Тихомира Станишића, могу констатовати да је он превазишао самог себе. Са тиме ће се сложити сваки потенцијални читалац овог романа након што га Станишић маестрално "прошета" од смисла до бесмисла и обратно.
Главни јунак романа у сопственом стању нихилизма почиње да се коси са сваком трунком другачијих особина које имају остали ликови у књизи са којима се он сусреће. Оно што се дубоко у нама, још у фази адолесценције усади и уколико то нешто наставимо да негујемо, оно ће свакако метастазирати широм наше душе у једном бесповратном правцу. Са оне тачке где више нема назад.
И ово је заиста упозорење. Пажња! Опрез! Како је и сам аутор нагласио, добро без зла почиње да губи смисао. Тако и наспрам сваког хероја стоји антихерој.
Али намеће се питање шта је оно између? Шта је оно што није медиокритет данашњице?
Из рецензије Бобана Адамовића