ЊЕМУ КОЈИ ЗНА... - Биљана Делетић Милошевић, Београд
Жанр: збирка поезије, I издање 2012.
50 стране, тврди повез
ИСБН 978-86-7343-204-5

Не без разлога, прва песничка књига "Њему који зна…" Биљане Делетић Милошевић, препуна је слика љубави и бола, јер је Љубав исходиште живота, док је живот саткан од сећања на сретне, мање сретне и болне тренутке. Песнички пут није раван, препун је неравнина и опасних кривина. Потребно је бити изванредан возач како би се њиме возило сигурно. Биљана веома сналазљиво управља фијакером своје поезије. Поезија јесте непрекидна вожња језиком на релацији стварног и нестварног, при чему се Биљана њиме зналачки служи.

Њене песме поседују властиту Стварност, сопствену Истину, а за разумевање истих није потребно некакво филозофско или књижевно образовање, јер су оне рођене унутар искрене душе песникиње и њеног властитог света који се, опет, препознаје интуитивно, а не по хтењу или по наруџбеници.
Биљана Делетић Милошевић је песникиња љубави, романтичне душе и отвореног срца – заносни лептир који живи од лепоте која увеличава њене дражи инспиративним летом кроз јутарње измаглице – одржавајући слободним замасима крила пламен чаролије живота и света. Када нестану добри људи, нестаће и овај свет. Када нестану мистерије света, и људски живот постаје бесмислен. Зато су важни људски снови који нам отварају капије тајни кроз непоновљиве титраје пробуђених душа што на папиру бележе бледа сећања, олује емоција и магличасте визије. Храброст да се буде искрен у песми заслужује респект, јер ти стихови зраче светлошћу што растерују мрак туге, одакле вребају ненаслутива зла и боли – што кад се исклеше у стихове постаје изазов живота.
Песникиња живот гледа право у очи и не крије своју рањивост, али у достојанству види упориште за све своје условне поразе – јер је то једини реални, дакле, природни пут до коначне победе човека над животом – где је индивидуа кап у океану, искра у космичком бескрају.
Ишчитавајући 'минијатуре' или вибрирајуће драгуље Биљанинин трагалачких остварења и записујући лични доживљај, ( о сусрету с неуобичајеним, с утишаним и ничим пренаглашеним ), схватићемо да нам поетеса између редова благо наговештава једну перфекцију коју налазимо и у дуализму, односно код наших предака богумила: ''Овај живот је сан о другом животу као у сну.'' Или, рецимо, књига Gaerard dе Nervala: ''Аурелија,'' у којој је аутор записао: "Наши снови су други живот.''
Треба читати ову поетесу која нас на једноставан али заводљиво песнички шарм, слово по слово, реч по реч, стих по стих... кроз ''празан круг,'' који сачињавамо, уводи с оне стране 'огледала.' претходно нас огољавајући и ослобађајући магличастих кристалних форми те убрзавајући вибрације енергија уводи у оно што сви са страхом сањамо, чему тежимо, надамо се, због чега лажемо: себе, друге, Бога... Уводи нас у вечност. И кад се кристални омотач стропошта под гола и крвава колена, и кад ветар векова нагласи протрешене меморије сећања, ослобођени и наги као новорођенчад, касно схватимо да смо (у)пали у сопствене кармичке омотаче, у вечност из које, нажалост, заиста нема повратка.
Поетеса се свесно запутила у неизвесност, у тражењу себе, не ради себе већ ради нас, нас којима се користећи свој поетски израз, обраћа и као да нас лагано попут кристала обухвати својим стихом који трага за дашком стварних зрака.

Из рецензије