ЈЕЖЕ МЕ ТИШИНЕ - Предраг Патијаревић - Патак,
Жанр: поезија, 1. издање 2016.
144 стр.
ИСБН 978-86-7343-291-5


Ако ишта држи достојанство и силу крхке и обимом невелике језичке творевине, онда то чини битно памћење културе у песми упослено, провејано искуство језика, старијег од свих нас.

О књизи ,,Јеже ме тишине’’ рецензент књиге, Миодраг Стошић, пише:
,,Једина гора ствар од тога да се данас буде романтичан је да се буде романтичан и мушкарац, истовремено.

Модерна мушка поезија зазире од лирике чак и када је лирска. Буковски, тај нежељени бог отац свих лаких пера данашњице, рађа се свакога дана, у делима својих вулгарних, грубих епигона који би да буду јачи од емоције. Услед свега овога, појава Предрага Патијаревића на поетском небу Србије представља својеврсно чудо, које заслужује сваку пажњу љубитеља овог жанра. Његова збирка песама "Јеже ме тишине" представља дело настало ван свих токова модерне поезије, ван шаблона, трендова и мода. И хвала Богу што је тако.
Патијаревић јасно ставља до знања да тишина некада може да буде бучнија од буке. Може да буде толика да од ње пуцају бубне опне. Од ње се јежимо. Осећамо немир и празнину. Све оно што желимо да испунимо љубављу. И управо је љубав оличена у жени тајни калауз за врата времена. ''
На крају се г-дин Стошић пита:
,,Коме је потребна оваква књига песама данас? Пре свега самом песнику. Она је његов прозор до светла. Стих који му је фалио. Ова књига је такође потребна и нама. Не као строга еницклопедична поезија за коју нам треба преводилац емоција. Потребна нам је као књига која се носи, са унутрашње леве стране сакоа. Као штит за срце.''

Такође, у једном делу текста, други рецензент књиге, Јелена М. Ћирић, пише:
,,Тишина, смештена у наслову ове књиге, служи, рекло би се, двојакој сврси - да се од ње побегне. И да се њој врати. Тишине, оне унутрашње, оне од којих се бежи, које јеже кад заробе и врте у круг, оне из којих, чини се, нема излаза, а које су нам опет тако потребне – да се са њима суочимо у свом одрастању и стремљењу звездама (а срећа – рече неко – није у томе да се звезде скину, већ да се разместе тако да најлепше бацају светлост); тишине да кроз њих ћутке или гласно прођемо на путу ка сопству. И тишине, оне најлепше, цвркутаве, пролећне или јесење, оне у брезама или у потоцима, у ноћима или у јутрима… оне у стиховима Предрага Патијаревића…''