ЈЕДНОЛИЧНА ИСТИНА - Стефан Лалић, Београд
Жанр: поезија, I издање 2012.
64 стр. брош. повез ИСБН 978-86-7343-176-5

Поезија као плод дубоке замишљености над животом и светом
Ако је живот сан, у коме се само смјењују разне сцене, онда млади Стефан Лалић непрестано пролази кроз њих од тужних, ружних до ретко ружичастих.
У све увлачи срце, душу, разум и осећања. И кад немо осети надмоћ сопствене немоћи пред лепотом живота, и кад се покушају скрнављења те лепоте чуди, па и онда кад (у највећој трезвености) за нечим (или од нечега) луди, никад не пропушта да сва та хтења и неостварења проведе кроз филтере душевних искушења стазом истине.

Са тако мало година, Лалић је свестан да животни пехари ретко кад у праве руке дођу, руководећи се чињеницом да све дозвољено није добро, а да све добро није дозвољено.Отуда је поетски разнолик, а разноликошћу мозаичан, и отуда симболичан назив његовог књижевног првенца: Једнолична истина.
У овој збирци песама, Лалић говори о људској души, али и о људском животу уопште, као о јединству супротности. Концепти невиности и искуства, при том, представљају кључне категорије у којима су све те супротности обједињене, два поларизована али и комплементарна сегмента бића: невиност која означава чистоту, доброту, лепоту, племенитост – али и фаталну рањивост и беспомоћност пред надирањем искуства, које невиности одузима многе од њених најлепших атрибута, али јој дарује снагу и знање без којих нема опстанка. Једно без другог, дакле, не могу, али не могу ни једно с другим. Због тога је живот и такав какав јесте.

Симболичан назив збирке „Једнолична истина“ уводи нас у суштину индивидуалног рефлекса унутрашњег света хармоније који се повија пред суровћу спољашњег, свирепог света, кроз сукоб пожељног и недокучивог, сањаног али недосањаног; драгог и непожељног, непредвидивог и болног – рађањем песама.

То је, у ствари, проблемски склоп и прастаро супарништво између филозофије и поезије, које траје још од Платона, око тзв. првих питања нашег постојања, поретка и језика.

Лалићеве песме зато треба читати полако, јер се не може претпоставити да се уметничко стварање и разумевање уметности трајно мимоилазе. Укрштање фикције и реалности, реда и нереда има за последицу да се уметничка дела у односу на неуметничка не одликују примарно тиме шта се на њима види или представља, него тиме какве нове могућности гледања и смисаоне односе отварају. Отварају, како показује ова књига, или како би рекао Константин Кавафи, лепоту и дужину пута у тражењу песничке Итаке.

Такође, књига Стефана Лалића компилација је личног односа према животу, срећи, радости, болу... и психологији. Она није настала с циљем да у научном и стручном смислу буде допринос развоју филозофског погледа на свет, већ са жељом да се другим људима помогне у трагању за истином ко смо ми, у ствари, у трагању за циљевима у животу којих може да буде много или мало, у трагању за оним што припада само нама. Свако ко узме да је прочита препознаће у њој емотивну ауторову потребу да, поштујући законитости архетипски укорењене у нашем менталном скрипту, скрене пажњу читаоцу на оно што је најважнија порука ове књиге, на способност контролисања сопствених поступака и неминовност позитивне стваралачке комуникације са самим собом која нас, заправо, доводи до циља. Случајности су само непредвиђене могућности, а изненађења на стази коју је неко за нас оставио, само су изазови који служе тренингу наше психе. Овакав став отвара велики број питања, али и могућност да се одговори нађу баш ту, у спремности да се сам човек стави у епицентар вртлога чију брзину и правац сам одређује.

Стефан је песник на трагу песништва које има повишен глас, бунтован и посве окренут свету и његовим манифестацијским странама. Он ништа не чини да тај глас стиша. Напротив, његова је песма сасвим отворена. Друго, његов је мотивски свет доста разуђен, обилан и богат, упућен на феномене свакидашњости, што је и неизбежно има ли се на уму његова, очигледна поетичка опредељеност.

Он је свесно кренуо путем неизвесности у поезији, у тражењу себе, не ради себе, већ ради нас, нас којима се користећи свој поетски израз обраћа, својим стихом који трага за дашком чистог ваздуха, за постојањем стварне истине, колико год то било болно. Окренут поетици наговештаја, назнака и наслућивања, наш песник не покушава да замагљивањем додирне токове модерног песништва, већ да личне импресије, проживљавања и оптерећења дарива читаоцу као заједничку дилему у којој нико не може остати равнодушан.

Мада је реч о млађој особи пред којом је тек изазов и искушење, Стефан је већ схватио филозофску максиму по којој су руже за мртве, а трње за живе. То се јасно обзнањује у наслову збирке - Једнолична истина.

Храброст да се буде искрен у песми заслужује респект. Песник живот гледа право у очи и не крије своју рањивост, али у достојанству види упориште за све своје условне поразе као једино реални, дакле, природни пут до коначне победе човека над животом, где је индивидуа кап у океану, и само једна мала искра у космичком бескрају.

Његова поезија нам, такође, сугерише, кроз фино наглашене прореде, да смо ми тек информација космоса недовољна сама себи и исписана за неког ког нема, јер човечанство није оно што јесте, већ оно што тврди да није. Читати Стефанове стихове, а не порасти у себи због себе, бар један наномилиметар, је просто немогуће. Реч је, наиме, о једном сасвим новом стилу који је немогуће копирати, украсти, присвојити, јер нема никаквих компоненти које би пружиле такву могућност. Сабијена форма стиха, кратка као бљесак муње, и празнина између редова као амбис у који су попадале претходне цивилизације, неудварачки занос читаоцу, заводљива лепршања испод хоризонта његових сновиђења на којима су ветрови одавно све очерупали, компоненте су које говоре да Стефан Лалић спада у круг оних песника који тек долазе и имају шта да понуде у сфери слободоумља, односно слободе, уопште, о којој се сања, пише, пева и за коју се, нажалост, још увек гине.

,,Уби ме прејака реч,, - казаће Бранко Миљковић.

Тако написана књига ,,Једнолична истина’’ представља и проговор генерације која, затечена следом догађаја, збуњена и маргинализована, трага за обећаним, а изгубљеним идентитетом. Мирноћом стиха. Његовом истином.