КАКО ТИ СЕ СА МНОМ ЧИНИ ХОДАТИ ПО МЕСЕЧИНИ - Небојша Величић, Вићенца ( Италија)
Жанр: поезија,  I издање 2012.
80 стр. тврд повез ИСБН 978-86-7343-175- 8


Песма....

Шта је песма? Најлепши начин да се живот преточи у реч. Да се ухвати тренутак. Да се речима дочара сва она чаролија живота која нас немушто опија, па се питамо можемо ли даље? Песма је начин за трајање. Ухваћена пролазност, заробљена мисао, наша могућност да се сетимо да смо у неком времену прошлом као људи постојали. Да је и тада у срцу куцао живот...љубав...осећања.

Песма је стаза бола, путања туге, топао осмех на уснама, суза, пољубац, радост, живот...Песма је живот.
Песник
Ко је песник? То је траг светлости који путује кроз време. То је танка нит између почетка и краја. То је очај заробљен речима и стављен пред душу као трајање. Песник је чаробњак израза живота, онај који зарања у дубине и тражи бисере муком скамењене, да их на папир као реч постави. Он је сведок усана нељубљених, небо прекривено кишом, степеник ка рају, део срца откинутог животом, и баченог пред ноге гладних. Песник је херој који пада за дрхтаје своје, као ратници на пољу боја. Он је искра крви ватре, он је вода која гаси, ветар који мисао разноси кроз трајање, онај који ће знати историју своју. Песник је живота сведок.

Постоји један пероид у животу човека ког се људи онако са сетом сећају. И нико не зна где је та тачка у којој безбрижност детињства престаје, а почиње реалан живот. И препреке као планине непремостиве почну да се ређају, расту и гомилају се. Па човек схвати да то што ће га кроз живот пратити није само оно сећање на безбрижне дане, већ тежина његовог пута зависи од светла које може сијати тако јако да сваки мрак живота осветли. Светлост која и сунце засени, светло је љубави.

Песник Небојша Величић осветлио је своју звезду. Он је херој који ничице пада пред својим стихом, певајући о лепотама живота. Ходајући путем свог одрастања, зачуђен оним што би га на сваком раскршћу живота чекало, кроз сва искушења позива се на љубав. И јасно је, да ма колико човек био мудар, никада не може знати шта је у његовој књизи живота записано. Али може у свом срцу изградити своју веру, па је као нит златну провући кроз сва искушења живота.

Читајући поезију Небојше Величића ми пратимо нит његовог живота. Од прве љубави до првог облака. Од првог осмеха до прве сузе. Од несвесности до спознаје да је детињство била једна ушушкана топла стаза, а да оно што га даље чека има и понеку кап кише.

Брак

На почетку нам живот

беше као слатка тегла пекмеза.

Били смо умазани и срећни.

А онда, облачић овде, облачић онде,

и запрети нам небо кишом.

Али сетих се да брак читам,

и да брак живим,

и из облака се извукох кришом.

“И из облака се извукох кришом.” У свакој песми, у свакој животној ситуацији, песник Небојша Величић потегне свој свети штит који нас подсети на смисао који траје вечно. Довољно је волети! Довољно је волети и тако сачувати оно дете у себи, у песми, у животу. Тада ће се свака препрека истопити пред топлином љубави. Он је схватио да човек, ма колико био велики пред животом, остаје мали. И ма колико учио, остаће не научен. И ма колико било мрачно, његова вера у љубав растераће облаке. То је и сама суштина поезије у књизи ,,Како ти се са мном чини ходати по месечини,,.
Наиме, постоји једна реч која је сама есенција и смисао постојања. Много људи проведе свој живот у несхватању нечега тако очигледног. Песнику Небојши Величићу тај смисао није промакао. Он га је одавно ухватио, да би га сада пред нама пустио као светло које из речи допире: “Верујте у моје речи, и верујте у љубав!“
На том путу љубави и лепоте живљења, желим му пуно среће.



Из рецензије Ларе Дорин