ПУЦАЊ ИЗ ПЕНКАЛА - Бобан Адамовић, Пожаревац
Жанр: поезија, I издање 2012.
80 стр. брош. повез ИСБН 978-86-7343-178- 9


Пуцањ из пенкала!

Признајем, дужан сам то Бобановој чистоти и искрености, упитао сам се над овом реченицом:

„У што ће то запуцати овај младић и хоће ли умјети да рукује најмоћнијим оружјем које је Господ подарио човјеку?“ А онда сам застао запањен његовим изустима, али и постиђен сопственом малодушношћу и маловјерјем.

Разоружао ме млади поета зрелошћу и мудрошћу, распршио моје предрасуде, моју бојазан да потомство неће бити достојно предака, да су модерна времена заувијек осакатила душу Србинову и онеспособила је да вјекује у слави непролазној, још за овог варљивог и Небеса недостојног живота:

„Јесам оче, био си у праву:
Ја сам само лења пропалица!
Али немој кришом обарати главу
Кад ти од мог стиха задрхти вилица.“

А онда... рафали... кратки, језгровити, благословени, кадри да одагнају црне мисли, песимизам, зебњу. Сваки стих потврда виталности и несаломивости оних којима аманет прађедовски канимо повјерити:

А шта то има дубоко у мени?
Са небесима моја снажна веза?
То су преци верни својој земљи!
У мени је крв Лазара Кнеза!

Потврда да ће нас наша крв искупити:

Зашто се хвалити порузи својој?
Сећање ме држи у времену од пре.
Врлини је дарован вечни покој.
Где пороку је хвала: Ту душа мре.

„ Као да ми је сами Господ послао овај рукопис“, помислих... да ме опомене и прекори, да ми покаже како је све у рукама Његовим, па и народ мој страдални, па ми посвједочи да није толику величину и славу сатворио како би их препустио вранама јучерањим, како нема великих људи, нити великих јунака без достојних потомака:

"Не ридај мајко!"
Последње су речи!
Које јунак на самрти викну:
"Није мртав онај кој не клечи
Већ је мртав онај кој без Бога јечи!"

Да ме опомене да нема младости без жара и страсти:

И ето опет, то типично мушко
Реците ми смело ако овде грешим
Након многих "поштених и добрих"
Радије се оне Мађарице сетим.

Без љубавне боли:

Пожури душо и похитај у ноћи
Своје жеље претвори у дела.
Тако млада у свет курви крочи.
Ја памтићу кад била си ко анђео бела.

Разочарења, туге:

Хајде иди, не гледај ме више
Ја немам разлога да ридам.
Док зној под образе бришем
Није битно дал' се духом кидам.
Ја никада заплакао нисам...

Суочења са вјероломношћу, подмуклошћу, злобом, варљивошћу овога свијета:

Шта је то у људима нељудско
Да надљудски глуме људске врлине?

Ko je у времену буке
био звучнији од тишине?

Има ли у редовима последњих
Икога са медаљом?

"И последњи биће први"...
Од чаше вина до потока крви...

Све је то истекло из овог младог пера попут животворне бујице, а онда... као круна, као награда, благослов... дивна свједочанства да је још врела крв Србинова, да му је срце вјерно и мудро, попут прастаре лозе племенито и препуно дивних, љековитих сокова које никаква сила пресахнути не може:

"Молим те Бого, молим Богићу
Дај здравља мајчици мојој,
Обећавам да од сад добар бићу
Молим за здравље и њен спокој."

Благо народу чија младост умије овако да пјева, благо језику који красе овако убојити, а опет љековити стихови... Благо кући која овом књигом добије још један прозор, онај кроз који само свјетлост допире. А Ти, пјесниче, немој пристати да остариш:

Можда негде, некада...
Тако стара зачујеш куцање.
Отвориш и видиш младића
Сетиће те како си некада пламтила
Горела...

Препознаћеш мене.
Не само да нисам умро
Већ ме песма није ни оматорела.
Јер... како си и сам рекао:
Не тугуј... смрт сам одавно победио пенкалом.

Невен Милаковић

О Васкресењу Господњем

15. априла 2012 Бар