СОФИЈА У ЕСКАПИЗАМ - Марија Зарић, Београд
Жанр: поезија, I издање 2012.
96 стране, брош. повез
ИСБН 978-86-7343-195-6

Бити песник, значи осећати живот, себе, љубав до крајних граница лепоте, бола и садржаја који наслућује пуноћу сваког тренутка испуњеног титрајима вечности. Када се једно младо биће као што је Марија Зарић упусти у писање оваквих стхова чије речи клизе али дуго одзвањају у сећању, то је само показатељ да је песма једини лек за све спознаје и недаће које душом пролазе. Тражимо се немирима, препознајемо ћутањем и погледом као вечити трагачи за својим бићем које згуснуто у материју треба да прође кроз време које боли. Та бол је „гребање“ песничке душе о хриди немирног мора звани живот на овој планети.


Али упркос свему, слажем се са Маријом која каже да је: “бекство понекад најгори могући излаз“. Али, како од себе побећи?!

Песникиња прави од изатканих стихова понор чежње за тренуцима који се неће десити на жељени начин. Ипак проналази те ниске од речи и задржава бисерне сузе, чекајући да се промени тај бездан од недосањаних снова и живота у коме смо често тако добри глумци да заборавимо на сопствену мисију која треба истину, а никако не глуму.

Зато је песник ту да опомиње, јер садржајем речи којим Марија скреће пажњу је довољно довитљив, упечатљив и препуштен бескрају.

Марија препознаје све садржаје живота, сукобљава се с њима и тамо где осећа немоћ покушава да речју пробије границе у којима живимо, чинећи их пространијим и лепшим местом у коме лахор душе може да станује. Њене душе. Наше душе.

Бити трагач за сновима који нас чекају иза дуге увек је примамљиво и лепо. Неухватљивости лепоте коју осећамо а коју не можемо задржати је истински зов песника да волимо, патимо, болимо и због тога нестајемо и постајемо прашина. Али док чекамо да судбина прође, ипак, покушајмо да учинимо живот лепшим тако што ћемо послушати откуцаје срца у тишини и самоћи, а потом те исте откуцаје преточити у реку речи чији ће токови одвести до других срца. Тако се продужава живот. И тако наш живот добија своју сврху.