УДАХ ПРАХА - Бојан Воркапић, Београд
Жанр: збирка прича, I издање 2012.
96 стране, брош. повез
ИСБН 978-86-7343-203-8


Да ли сте желели да у својим рукама држите књигу која о љубави говори са погледом кроз ружичасте наочаре? Ово онда није књига за вас!

Да ли сте желели приче саткане од чежње и љубавних заплета? Ово никако није књига за вас!

Драги читаоци, ако желите да завирите у свакодневни живот једног Београђанина, књига ,,Удах Праха“ је прави избор за вас!
Писац нас користећи се јединственим стилом и формом реченице, без увијања у стилске фигуре оставља без даха. Прелазећи из првог у треће лице једнине у својим причама, наводи нас да на тренутак помислимо да смо сами писци и да ми неком, заправо, причамо ту причу.

После читања књиге ,,Удах праха“ запитала сам се да ли сам већ негде уз испијање кафице седела са Бојаном Воркапићем, па је написао приче у којима се и сама проналазим? Заправо, схватила сам да сви имамо најчешће неког друга из детињства који је отишао, да свако има своје место које се једноставно зове ,, Точионица код Боже“ и да свако од нас то носи у себи. Бојан као да је завирио у душе сваког од нас и та осећања преточио без грешке у своје предивне приче.

,, Сентименталност је одиста чудна појава. Појединци који су томе склони спадају у нарочит сој људских бића чије је понашање махом недокучиво околини и зна се да поступају или чине одређене ствари без видних повода, из само њима знаних порива. Стога их околина сматра непредвидљивим, неретко их избегава или им прилази са дозом зазора јер никада не зна на чему је са дотичним индивидуама.“ (Љубав у Вишњичкој бањи)

Писац који на овај начин говори о најдубљим људским осећањима, разоткривајући свету различитости и схватања, заслужује да се нађе у плејади добрих писаца, док нас прича која поводом сентименталности у себи крије прекор средине, неразумевање људи, исхитреност доношења закључака наводи да се запитамо ком делу света припадамо, и како посматрамо људе који воле, нарочито у овом, оваквом веку у којем живимо? Да ли смо заиста постали имуни на речи, или само на оне речи које ништа више не говоре? Да ли смо постали имуни на људскост?

Књига ,,Удах праха’’нуди прегршт речи склопљених у реченице које свакодневно чујемо, које изговарамо, којима комуницирамо, и колико год деловало чудно, никад се баш тих свакодневних реченица не одричемо. Оно што ће вас фасцинирати, верујем, управо је чињеница да се књига не исцрпљује на свакодневностима. Да ли сте знали да...?

,,…Новије генерације вероватно о томе не знају, али двадесетих година прошлог века Београд и Србију преплавили су изгнаници из царске Русије, односно из новонасталог Совјетског Савеза. Многи су се затекли на Дарданелима и Босфору усред ратног вихора и тамо страдали заједно са снагама Комонвелта из Аустралије и Енглеске. Касније је једна већа скупина била смештена у прихватним логорима у Солуну и након неколико година размилела се по читавом Балкану, па тако многи стигоше у Београд. Они су, постоје многа сведочења, били суочени са свом оном животном суровошћу, са мукама прилагођавања и преживљавања о којима су само могли читати код својих класика: Тургењева, Доброљубова и осталих...” (Прича: Тврђава Архангелск)

Управо тако! Ова књига нам откива и неке тајне историје Београда, његов ритам и душу његових становника, и води нас на путовање на коме се рачун плаћа тек по завшетку вожње, као и увек када путујемо кроз време уназад.

,, Наталија и Валериј Ставрогин, Радивој Матић, Влатко Андрић, Светомир - Света Красић...“

Да ли познајете ове људе? Колико је њихова судбина слична вашој и у ком сте се лику пронашли проверите сами, али не заборавите да, како то сам писац ове задивљујуће књиге каже: ,, Никада људи не нестају. Набој љубави вечно лебди у ваздуху“.

Сасвим сам сигурна да ће ова књига пронаћи пут до читалаца. И још сам сигурнија да ће у њој уживати читајући је.

Бојану Воркапићу од срца желим пуно успеха у свету књижевности, и добродошлицу међу ,,Пегазове’’ ауторе који стварају бесмртна књижевна дела!

Милена Миликић

Аутор књиге ,,Повратак љубави”