Гдје зимују лептири - Ненад Зорић, Н.Сад
Жанр:  поезија

Док сам читао песме Ненада Зорића, сетио сам се приче Данила Киша, а причао ми је скоро у поверењу, док смо шетали дубровачком ривом, да с првим рукописима и првим књигама треба бити обазривији него с невиним девојкама. Јер, ко зна, говорио је, у шта то може да израсте и докле да досегне, ако не у првом кораку, онда у ходу који је започет тим кораком.
И уз све, као претходница рукописа, стигла ми је ауторова императивна молба – нећу да ме хвалите, хоћу да пишете о мојим песмама!
Она ме је и потакла да пробудим негдашњег себе, и да у тој младалачкој дрскости, полету и снази, уђем у свет Зорићеве поетике.

 

Његове песме су певајуће. Ритмички одмерене, имају снагу бујице, читаоца лако понесу, стих му је јасан и памтљив, милозвучан и уверљив.У неким пасажима, песник постаје сликар, колориста и маштар најлепших фотографија у назнакама.И кад пита – да ли знаш, да с месецом причам? - Зорић, следећи примере
модерниста, уме мајсторски да одгонетне, да нема – ни на месецу безимених долина ,потврђујући раскошни таленат и кад пева о љубљеној, о сетним ноћима, али и о завичају, надама и слутњама каткад црним, али увек с преџнаком наде и вере, иако – црна ноћ гмиже полако, тихом земљом.
Зорић се на најлепши начин надовезује на поетику Мике Антића. Чак га у неким сегментима опонаша, бива тумач његових боемлука и љубавних јадиковки, оштри му перо и штима тамбуре.
У песми Успаванка за Њу, он сањивим трептајима светла тајни зида поетску бајку, признајући да је сањар, што и није похвала за време у коме битишемо, али филигранском прецизношћу уједначава риме и свој поетски наум издиже до савршенства.
Сличан му је срцопис и у поетском доживљају – Кад порастем.
Иако је ту стих баршунаст, неримован, песник показује умеће да назнаком каже и дочара, да у недоречености буде јасан и да његова младалачка труба засвира снагом гитаре. Зна докле и како може и у којој бусији лежи патетика.
Он бежи од ње, вешто је избегава ,на појединим местима, можда беспотребно користи риму, која опет појачава ритам и његовој поетици даје дубљу есенцијалност, али код Зорића другачије не може, а и зашто би кад он трасира свој поетски пут.
Зато једино допушта ветру да слуша уместо њега, како пева у песми Сањати стварно, и најубедљивији је тамо где се његов зов чује у ођеку. Отуда толико нежности и топлих зима у најњеговом Новом Саду, блатњавим шоровима Бачке, у дунавским коловратима и ноћним сенкама крај њих.
Ретки су песници који дишу плућима града у којем живе. Зорић припада тој реткости, надам се на радост обострану. Али, понет и занет, устрептао, вољан да се подичи прецима и корењем, да обелодани слова свог постања, Зорић уме и да заболи. Тад његова бол стегнуто улази у стих.Он је као каменорезац клеше, и тада се чује јек туге и поноса.
Помиње претке и стазе детињства, које у судару са велеградским главобољама, увек седе у прочељу.
Његова лирика досеже до исконског родољубља.
И у том певању, Зорићу је род и птица, и камен, и завичајни дим, и лептир и све што не може у посвете стати. А кад сам код њих, песник је потврдио правило, да песма надграђује живот и трајнија је од њега.
Отуда, слутим, и трептај поноса над онима којима је Зорић песме посветио, то ће најбоље осетити они који их буду читали.
Одавно нисам лепше сплаварио низ детињство, нити тако дражесно осетио мирис завичаја, као у овим песмама. Нити дохватио благост и топлину љубавних ветрова и ноћи у којима је стварао и волео.
Зорићу,не признајем те више као почетника.
Сад имаш своју књигу и свој пут.
Кад се тамо сретнемо, дароваћеш ми нову књигу, са посветом!

Горан Лазовић

***

Ненад Зорић рођен је у Бихаћу, 16. маја 1982.године.

До 1995. године живио је у Крњеуши, малом подгмечком мјесту
на путу између Босанске Крупе и Босанског Петровца.
Због ратних збивања 1995. год. доселио се у Нови Сад, и ту завршио Основну школу.
Општу гимназију завршио је у Бачкој Тополи.
Био је годину дана студент-питомац Војно техничке академије у Београду,
одакле је прешао на Факултет техничких наука у Новом Саду,
где је 2009. Завршио Мастер студије на одсеку Електротехнике и рачунарства .
Песме пише од своје 11. године и објављивао је на конкурсима Србије,
Босне и Херцеговине и у школским новинама.
Награде : Прва награда за поезију до 30 година Трећи међународни
фестивал поезије и кратке приче "Михал Бабинка" у Новом Саду.
Заступљен је у Збирци радова “Духовна конекција” Петих Новосарајевских књижевних сусрета,
са поемом Босна.
Живи и ради у Новом Саду.


Збирка поезије ГДЕ ЗИМУЈУ ЛЕПТИРИ издање 2011 г.
ИСБН 978-86-7343-153-6 20 џ 13 цм брош.повез 144 стр.