Камење из џепова - аутор: Милан Јовановић, Београд
Жанр: поезија


Ући у срж Миланове поезије је комплексан задатак, саткан од одговорности према непогрешивости. Реч његове речи је као постулат јединства, а мисао његове мисли је прецизност која хрли у срце животу.
Прасак од речи је извођач умећа песника који уме да води до душе а чиме другим него песмом. У времену у коме се све обрушава Милан као да сакупља и речи и осећаје које одашиље прецизном стрелом ка нама, шаље поуку да можемо само усмереном снагом духа изаћи из сваке недаће.
Он се осврће на сваки детаљ у животу, јер сви и јесу битни за целокупни мозаик проткан бојама душе.

Самоћа и неухватљивост тренутка повезани са ураганом који песника баца по местима уснулих градова су саставни делови пролазности у поетичности и реконструкцији живота.
Милан нам поручује да „Надмоћ обесмишљава страх“ и у играма светлости и сенке ми пловимо по нашим затишјима и чекамо прегршт радости које ће обрисати сенке прошлости у увести нас у будућност заједно са песниковим сном о животу. Потребно је имати сан да би се издржало.
Пронаћи пут који не води у безнађе, пронаћи улицу у које време није стигло, доживети оне квалитетне тренутке због којих живимо као садржај, као важност, као поимање правих вредности, које нам се чине обичним кад су део нас, али кад се удаље и прекрију онда уочавамо њихову вредност, Ваљда је и у томе тајна, истраживати на клацкалици времена сопствену издржљивост којом вајамо бескрајне облике који чине живот.
Милан са неколико речи утискује у нашу свест печат који каже: „Љубити, убити, писати, дисати, па стати и нестати“, и живећи кроз њих постајемо део урбане данашњице која нас води у напредак док год смо спремни да је мењамо помоћу уметности, као што то Милан чини.

,, Најпре морам да кажем да ово није кратка биографија песника, како то обичај налаже на крају баладе. Не волим биографије на крају књига. Најчешће су преко мере романсиране. Зато сам захвалан издавачу што ми је дозвољено да сам напишем нешто на овом листу. То међутим ову ноту не чини кратком аутобиографијом. Далеко било. Аутобиографије су по правилу још романсираније. Дакле, не волим биографије на крају књига. Зашто? Због тога што онај ко буде прочитао где сам се школовао и учио да читам, чиме сам се бавио и како сам доспео у такво стање да напишем неколико стихова, могао би кроз ту призму да тумачи те стихове. Као да се из канцеларије неке администрације не могу приповедати приче достојне једног морнара. Или као да је, рецимо боксер, природом позива, осујећен да свира виолину. Или да се пискарања не смеју кудити ако их је потписао некакав професор књижевности. Поштовања читаоца ради, рећи ћу да сам рођен у Београду, 1981. године. ,,

 

аутор

Издање 2011. ИСБН 978-86-7343-162-8