НА ИВИЦИ СУДБИНЕ - Драган Лазаров, Темишвар, Румунија
Жанр: поезија, I издање 2013.
64 стране, броширан повез
ИСБН 978-86-7343-213-7



Да ли је поезија на издисају? Да ли је романтика мртва? Да ли појава нових песама означава неку промену у универзуму? Небројано пута сам чула оваква питања, и то најчешће од људи који не воле да читају поезију. А и како би кад поезију разуме и воли само меко срце и искрена душа. Није ни чудо што је поезија често на мети критике, јер тешко да сви могу да разумеју реченице као што су: ,,поља макова на њеним уснама“..., ,,сунце у њеној коси“.

Допринос савременој поезији на упечатљив начин даје Драган Лазаров својом књигом ,, На ивици судбине“. У њему се крије Бранко Радичевић, Мика Антић, Јесењин... У њему се крије душа песника, али и душа свакога од нас ко је волео, ко воли и ко је вољен.

Прави песници се виде у свакој песми. Макар само у једном стиху препозна се бујица неизрецивости. Код Драгана је та бујица итекако приметна већ у првим стиховима:
Око се истином увредило
И пореметило тишину твога лица
Док сузе траже осмех
Твоји се снови дробе
Као угашен креч
Секунде се саплићу од страха онога што следи
Све постало је бело
Писано словима црним...
Чини се да у овим стиховима има много више од реченог. У њима се иза недословног крије још једно недословно значење. Тиме се речитост овог песника не схвата као преступ, она се заслужује несвакидашњом романтиком у песмама.

Поезија се воли попут музике, тако да нас нека песма више или мање дотакне. Песме Драгана Лазарова су нашим нотама писане, препознатљиве нам у самоћи, болу, али и радости и осмеху. Као да је сам песник долазио до нас, ослушкивао наше уздахе, патње и боли и...стварао. А није то ништа необично за праве песнике, какав је Драган Лазаров, који инспирацију и виде у свему око себе. Он је песник лепих тема и ширег распона, мајстор форме, али и снажан песник природе, расположења и мисаоно-симболичних мотива.

У његовој поезији нема тзв. великих тема и идеја или вечних истина. Он не негује култ песника – свештеника поезије, нити пак поезију доживљава као тајну религију. Он пева о стварном и могућем, без мистификација и мистичарења, о тзв. обичним, свакодневним стварима, појавама и догађајима из живота, из перспективе индивидуализованог погледа на свет, и неминовне потребе да нам својом осетљивошћу, интелигенцијом, срцем и разумом увуче у његов свет лирике.

Након читања фантастичних стихова из ове предивне књиге, очигледно је да поезија живи и дише пуним плућима, да се романтика враћа поново на велика врата и милује нас својом вечношћу, као што то раде стихови у књизи ,,На ивици судбине“.

Милена Миликић, писац