СЕНКА КАСНОГ СВИЦА - Младомир Кнежевић, Пожега
Жанр: поезија, I издање 2013.
64 стране, броширан повез
ИСБН 978-86-7343-218-2

Поезија је бљесак. Можда онај тренутак који запажамо при светлости једног  свица.Ко тај тренутак успе да региструје, успео је, ко не, ништа. Остаће само један празан доживљај. Има, зато, у поезији и бљеска и сенке, и свелости и таме, и радости и горчине, али у свему има љубави. То краси поезију. Бранко Миљковић је, на пример, за ноћ казао: „ноћ то су звезде“, и ту је спојио читав космос живота и космос поезије налазећи везу између „две горке дубине“.

Поезијом се, ево, на свој начин, исказује и песник Младомир Кнежевић, у својој  збирци симболичног назива: „Сенка касног свица“. Он је, попут Миљковићевог обраћања Еуридики и сам пошао путем његових стихова: „Свуда у свету ужасна  љубав влада“, па ће после родословног циклуса у циклусу „Поносан на корене“, нимало стидљиво казати: „најлепше је оно што је моје“. Он ће у врзином колу  планетарне правде и неправде озбиљно проговорити о тој „ужасној љубави“ којом  се дивљи ловац кривотворно залепио за Србију. Кнежевић је кроз песме „Без  слоге“, „Нису  други  бољи“, „Србија“..., опевао сав усуд његовог народа коме је  доста и сам  допринео, неслогом пре свега. Но ми смо народ који је „на муку  свикао“. Није свикао на неправду, на лаж, на подвалу, на средства која је, условно, цивилизовани свет искористио као повод за бомбардовање наше земље оне  1999. године. Да то више говори о свету него о нама, може се, данас отворено прочитати  и из пераоних који на Србију гледају и другачије, можда попут песника Кнежевића:  „нема свет лепше земље од Србије“. А Србија је унижена, пре свега на Косову, њеном вековном срцу духа. Унижена је ратном пропагандом а потом затрована  осимромашеним уранијумом и чизмом. „Добра ратна пропаганда, то није више стара цензура; то је умеће намамљивања камера испред неодољивих манихејских  слика, испред сцена које преносе емоцију хиљаду пута гипкију за обрађивање од   интелигенције. И док је прва постала основица аутоматизованог медијског писма (у  рату као и у миру), ова друга остаје она тешка и страшна машина која пребира, гута и вари, релативизира, упоређује интегришући истовремено сећање на веома старе приче без слика и машту са још незамисливим последицама које ће, такође,  логично бити лишене слика.“

Дакле, остаје да се верује песнику, који нема моћ али има песничку част и духовну моћ очувања истине и правде, само тако данашње патриотско певање има смисла. Додуше, оно је у немилости као и сама истина. Али бити у таквој немилости поезије чини част! У таквом времену изгонитељском, када цивилизација измиче испред „црних  очњака и куге“, песник Младомир Кнежевић покушава да верује да још постоји  нада у љубав која може покренути свет. Он пева о љубави, верујући да у њој још  има истине и да су све „истине међусобно повезане, помажу се, допуњују се, док  се заблуда судара са свим и свачим.“

Певајући о љубави према жени, или према женама, овај песник свој поетски чин  исказује као пустоловину у којој рефлексијом свога чина, или потребе, на неки начин посматра себе и оне којима се обраћа. Разобличавајући емоције кроз  најчистију лирику, он пева често у осами, често у сну, а некад у сећањима. Прво кроз везан стих који га стеже и обавезује, а потом кроз слободан који се отвара и сажима, песник језичним умећем, стилом који је њему својствен и особен, пева и троши се у самом себи, некад исповедно кроз гибање језика. Он увек, и мада се осећа, често, нека врменска дистанца у обраћању, пева у времену садашњем. То је оно љубавно ходочашће у коме песник не раздваја поезију од жене, жена је  њен нови језик, у коме је допуштена и по нека лака реч, кршење граматикума или  можда форме. Све је њој дозвољено, она је, једноставно, поезија. Она је бол из  снова, цвркут непознате птице, корак срне....

У свему се може наћи разлог за песму, а код Кнежевића је жена увек у песми. Занимљива је његова песма „Да вечерамо блин“ посвећена младој Украјинки  Галини, коју је срео негде у Африци. Уз запис о тој лабудици, он је дао и нешто од  ритуала, вечере уз једно локално јело, блин, али и добром римом забележио своја  осећања, потом предао песми да чува доживљај:

„Она је отпловила уз свог лабуда

својим морем сва у белом,

миришљава као крин,

а ја због ње кренуо не знам куда,

само да опет заједно вечерамо блин.“

Песник је и берач воћа, воће су усна, он је некад и птица, више лети него што хода,  он је и музика, каже: „кад би могла чути звук харфе моје љубави“. Једноставно заљубљен човек све може. Љубав, потврдила је то ова поезија, помера све  границе. А за такав чин и није потребно много, довољно је умети у очима прочитати  духовне страсти. Љубав је, казаће песник, храм осмеха и искреног гласа.

Није за овог писца важећа она потреба да говори из стега уметничке свести, он је  напросто пропевао, чисто дневнички, из једне потребе да се нешто у личном животу важно запише. Али, осећа се вагање тема којима доминирају песме из (условно названо) првог и другог дела књиге, потреба за равнотежом. Песник је  снажно изразио једино могући начин да људи опстану на Земљи без ратова и  убијања. Његово оружје мира јесте љубав и унутрашњи разум, кестен духа о  кога би се опекао свако онај ко би да га раскомада. На несрећу људског рода данас је много убитачног оружја на земљи. „Оружје мира је у праштању увреда, паљењу  светла онима који не опраштају, у несебичном давању својих вредности заснованих на хуманизму и људској срећи, и љубави према  другима. Осим  тога, (...) он је проговорио афирмишући љубав. Осећања и мисли су контрасти. У сваком  стиху изражене су две мисли супротне по смислу, а у једном стиху стварају нов,  снажан емотиван утисак и нову истину, којом се поентира порука целе песме.“

Кнежевић се и читаоцу обраћа топло, са разумевањем често и са нескривањем  слабости које прате заљубљеног човека.

Можда је ова поезија могла бити дотегнутија, више избрушена, можда. Али једно  је тачно, она је писана искрено и перо је замочено у мастило здравља нашег  духа. Зато је овај песник принц „који је залутао у велики екран љубави“. Он је сместио  лик заљубљене жене у „пријатан  дрхтај“, и за њега је остварена љубав ништа  друго до „рукопис књиге“. У симболици свега тога је и завршна песма „Коначан  рукопис“.

„Веруј да би било најлепше за мене

да са тобом затворим

рукопис књиге живота.“

И мада је овај песник „до  краја нагнут над собом самим“ ипак у том часу његово   властито Ја не припада само њему, оно је у поруци - опште.

Остаци садржаја из неког животног доба, из живота уопште, јесу песме, јесу  упесмљен живот. Ни ова дивна љубавна патња не припада само њему, некмоли   радост. Та осећања припадају свима нама, овај песник имао је задатак да нешто од  тога запише, да у себи укроти заборав коме смо сви по мало склони и од чега  страхујемо.

Мора се казати да Кнежевић улази у свет поезије слободним стилом и потребом за  доградњом поетике. Он је, у сваком случају, тај тешки посао тек започео.

Милијан Деспотовић