Док газим по опалом лишћу - аутор: Меша Салковић, Београд
Жанр: поезија


Док газим по опалом лишћу
чујем вране како гракћу на мом прозору,
а меки тонови виолине се као утваре
провлаче поспаним улицама.

Ја трагам за одбеглим чамцем,
проналазим клавир сред ове шуме

 

а ветар ми кроз грање доноси тугу.И мада је јесен,
све мирише на шкољке
улицом мојих сећања,

док на пучини дана не угледах
византијско плаво,
лелујаву светлост смрти у Венецији
сред ове јесени.

После толико година,
привиђа ми се како опет газимо по опалом лишћу.
Тамо куда никад били нисмо
откидају се танки листови са усана.

Следи велико ћутање.
Ти журиш, протичеш крај мене као река.
Ногама дотичем земљу и убрзавам корак...
да траг ти никад не изгубим.