Одрастање једног Пудара - аутор: Огњен Пудар, Осечина
Жанр: збирка прича

ПУДАРЕВ И МОЈ СПОРТСКИ АУТО

Мама Дика је увијек нечим незадовољна. Хоће све и хоће одмах. Права покондирена малограђанка која увијек мисли да је нешто више него што јест, а вјероватно је имало утицаја и то што се вратила у Мостар као борац ослободилац, а уз то је и жена директора који је у то вријеме био врло уважена личност.
Приговори су свакодневни.- Какав си ти директор... види на шта личиш... никад те нема код куће… увијек умазан, стид ме је изаћи с тобом… а гђе ме то па изводиш? Мицика и Дука имају шта им падне на памет… Стално их воза службени ауто (Дука је провјерени функционер УДБЕ)… а и Бег Чибер има свој ауто… итд.
Досадило Пудару да слуша приче, можда се мало јавила и завист, а можда му је и досадило да хода пјешака.
- Добро је, жено, има да направим ауто што га нико други нема!
И стварно, сам је направио ауто што га нико није имао. Као узор му је послужио ФЕРАРИ који је вожен на свјетском првенству. По изгледу, у мом сјећању, није било никакве разлике. Назвао га је ЦРВЕНА ЦИГАРА.
Дика се тад шепурила као паун, обавезно шешир и шал, бијеле глазе рукавице, црвена јакна да јој се слаже уз боју аута. Изгледа да је, и не знајући, имитирала Исидору Данкан, само што није пуштала да јој шал вијори као застава и, не дај боже, запетља се у точкове.

Пудар ме је тад учио да возим ауто и толико ме је добро научио да сам првом приликом, кад су он и мама имали неке важне разговоре, упалио и треснуо у бор поред куће. Био је то, у ствари, чемпрес са два упоредна дебла што расту из једног коријена, а ми смо га из неког разлога звали бор. На сву срећу, бор није био далеко, па нисам могао направити неку већу штету. Послије тога, једно кратко вријеме, звали су ме  Фанђо[1], наравно подругљиво.
да траг ти никад не изгубим.