БЛОГ - КЊИЖЕВНО АУТОДЕСРБИЗАТОРСТВО - Дарко Којић

У овом данашњем свету (за који и сами сносимо део одговорности) поред све израженијих изопачености и моралних наказности увијених у одоре интелектуалних џелата који су га таквим и направили, доминира једна глобална, наметнуто свеприпадајућа, помодарна агресија усмерена ка човеку самом. Таквим деловањем под сталном пресијом, вештачки створене потребе да човеку наметну правила (како она која се већ подразумевају, тако и она која здравом уму није лако прихватити), прете да узурпирају самог човека и оставе га неспособног за самостално коришћење интелектуалних капацитета.

Бескрупулозно и свесно ангажовање на урушавању интегритета човека, последица је управо оног што је измишљено да до тога не би дошло. Каква апсурдност модерног света!
Дакле, агресија у преводу представља инсистирање на поштовању права свега, свакога и свачега, заштити истих и беспоговорном извршавању активности везаних за то, без обзира постоји ли одговарајућа оправданост. С друге стране, апсурдност је оличена у томе што такво понашање може да доведе до обесправљења и омаловажавања саме личности под агресијом. Ублажена варијанта Кустуричиног појма аутодеструкције када су неке друге ствари биле у питању...
Но, можда би то и било у реду, можда бих се и навикао када би свет био исти за све, када би се и права једне мени блиске групације штитила и поштовала. Реците, искрено, да ли сте се икада запитали у којој се мери поштују права уметности? Или још боље речено, права уметника, дакле, оних који свету несебично подарују себe самог.
Склони ниподаштавању, претераној ситничавости и препотентно бахатом опхођењу према нечему остављеном иза човека (јер, и уметник је сасвим обичан човек, обично свесно и емотивно биће), често на врло приземан и „пластичан“ начин, морално мали гласноговорници, неки свесно, а неки не, ударају на уметника са само једним циљем – да поразе, али тако да остане траг. Јер, каква је корист од наношења зла, ако оно не даје дуготрајне последице?! Јефтина српска безразложно опонентска стварност...
Као човек који се бави писањем, с пуним правом осећам потребу да прихватим одговорност да укажем на ове све учесталије појаве. Да се разумемо и одмах направимо јасну разлику која ће ме одмах изузети из света сујетности – свака врста критике, било лоша или добра, подједнако драгоцено делује на аутора (или би бар тако требало да буде), јер он сâм из њих извлачи корист и свесрдно наставља, зрело користећи указану анализу, да богатије удовољава и себи и ономе ко се сједињује са његовим делом. Али, тада, по обичају, настају проблеми. Безразложно осиљени, самопрозвани критичари, овакав акт аутора виде као повинуће главе и тада осете потребу да искажу сво своје незнање, убеђујући себе у супротно, прелазећи притом танку границу пристојности између лоше критике и понижавајућег омаловажавања. Танка граница, али огромна разлика...
Полазећи од оног да је свако дело у неком смислу аутобиографско, а да сâм као аутор могу да потврдим да стварању мојих редова прилазим тако што извлачим све оно најтајанственије из себе, питам се, ко штити мене?! Ко штити нас спремне да себе огољене предамо у руке незнанаца?! Ко штити права нас који кроз сву туробност данашње околине покушавамо храбро да распршимо јавности науку о лепом?!
Е сад, због чега сматрам да је дирање у наша права да слободно стварамо посебно опасно? Разлог је врло једноставан. Чини ми се да само у уметности, када је компарацијска анализа у питању, не постоји квалитативна хијерархија. Самопрозвани критичари, када је књижевност у питању, поред тога што „знају“ да данас у Србији може свако да пише, „знају“, с друге стране, нâс да умањују упоређујући наше вредности са вредностима, ни мање ни више, Андрића, Селимовића, Ракића, Дучића... и тиме несвесно чине медвеђу услугу српској књижевности. Јер, правећи нестварна поређења са нашим великанима, они шаљу поруку да је све што је добро одавно умрло, и писци и дела, а то заузврат може да донесе само уплив површне и непроверене стране литературе у наше библиотеке, што школске, што јавне. Тиме, несумњиво, својом неодмереном немарношћу, дозволиће да савремена српска књижевност остане штура и неупотребљива јер има наметнут вео лошег квалитета.
Како се изборити? Просто... Неговати своју читалачку публику, колико год да је бројна, не мењати себе зарад удовољавања другима и, изнад свега, веровати у себе. И увек тако... Отварати себе све више и давати се у потпуности свету који те разуме. А самопрозвани критичари... па, научите понешто из румунске пословице – Није учен онај ко чита књиге, већ онај ко зна шта чита... И, уживајте у мом новом роману. Ви ћете ми рећи о чему сам писао...