САМО СУ НОЋИ ЗНАЛЕ СВЕ - Милунка Мила Петровић, Бечеј
Жанр: есеји, I издање 2014.
64 страна, броширан повез
ИСБН 978-86-7343-251-9


'' У љубави, као и у религији, све почива на осећању и на веровању у невероватно''.
Пут самилости, доброте и светлости је пут до сигурне среће, али остаје питање како на тај пут изаћи? У есејима младе Миле можете наћи разне путоказе ка себи и другима, као и начине како пронаћи и сачувати у својим срцима исконско знање које спава, а које кад се пробуди чини чуда и усталасава ову стварност, што је и те како потребно да би се она мењала. Есејистички језик Миле Петровић заснован је колико на оштрини запажања и интуитивном промишљању које проналази јединствену клицу исконског у свим великим питањима живота, толико и на разиграној и живописној метафори надахнутој симболима природе као такве.
Кроз њене есеје осећа се жудња за откривањем истине, али оне истине која представља животни смисао и звезду водиљу. Њене реченице је немогуће само исчитати, јер оне обилују реторичким питањима, нејасним одговорима, збуњеношћу, али све то у први мах. Испод тих наизглед обицних композиција магловито представљених скрива се једна јасна истина, јасан одговор и чврста мисао.
Током писања ауторка извлачи надахнуће из дубине сопственог бића, где заправо и јесте право боравиште нашег виђења живота. При том, очигледно је да наша млада ауторка пише у једном даху након бујице жељеног али и проживљеног, и оног што ће доћи, што подсећа на излаз. Како год било пролазно, њено перо добија разумљив облик и испуњење надом - да, све је то живот.
Оваква млада свевидећа бића, као што је Мила, дошла су на свет да нам својим знањем и осећајем за лепоту живљења осветле путеве ка нама самима и самој срећи. Јер ми очигледно то нисмо умели.

Есеј: Допустимо птици

Заправо, највећи потенцијални непријатељи нису људи око нас, како се  врло често говори, већ ми сами у ироничном дуету наше душе. Када нас сломе надања, прекршена обећања, смрт рајског маја и издаја најближих, решење није повлачење и закључавање у одаје самоће, јер, то може баш свако.

Идила није у томе да следимо гомилу разочараних. Решење је отворити прозор, бар на кип, ако већ не желимо да отворимо врата. У противном, сваким даном, теже ћемо долазити до даха. Време ће одмицати у убеђењу да нам је тако заиста добро, више неће марити за нас, верујући да пратимо његове стопе, а ми... Почећемо да се гушимо у сопственом, сваком тешком удисају загушљивог, учмалог ваздуха  јер позатварасмо све и не пустисмо никога. Време је одмакло. Тада, кренули смо на пут без повратка, чији завршетак може осликати само четкица таме. Зато, допустимо некој птици да нам долети, допустимо јој да нам отпева пој и увесели континуирану музику нашег живота и наш, наизглед срушен свет, попримиће сасвим другачији спектар.