Чланци

 

Али, таква је наша душа. Испуњена успоменама које нас растуже, насмеју, заболе.
Руми је једном рекао: "Рана је место где у вас улази живот." Ништа није ближе истини. Из патње су произашле најснажније душе овог света чији су животи преплављени ожиљцима.
Управо онако како се то десило јунакињи овог дивног романа. Њеној животној борби.
При том, у свакој борби с којом се суочавамо крије се неки благослов, али да би га видели потребно је бити отворена срца и ума. Волети свој живот значи веровати својој интуицији, ризиковати, губити и проналазити срец́у, ценити сец́ања и учити из искустава. То је "пут на дуге стазе".
Јунакиња романа ,,Kад живот одузме крила’’ путовала је том стазом дуго времена живећи у кући која је остала сама. У њој сада само ветрови улазе кроз оштећене зидове и корачају пустим собама. Нема више смеха, гласова, шапутања. Тишина је нађачала све. Неми сведок у чијем крилу се рађала љубав, страст, ширила радост, у којој су се славили празници, и на чијим је зидовима исписана читава једна прича, сада је пуста. А скоро до јуче је овај дом мирисао на топлину, углачан под, нежни пламичак из огњишта.
Одржавала је Живана све то мислећи да њеној срећи нема краја. Након несрећне судбине коју је доживела, схватила је да ниједна срећа не може да буде толико велика колико бол може да буде јака.