Чланци

Роман који би требало да има свака кућна библиотека у Србији и шире.
Политичко-историјски трилер који обрађује време комунизма у бившој Југославији, а говори о малим људима из српског рода, који својим грешкама у памћењу и даље раде на самоуништењу нашег национа.

,,Острво Свети Гргур, Хрватска, 1951.
,,Села је... Kао и много пута до тада, утрнула од хладноће, гладна и празна, не наслањајући леђа на једину преосталу пречку клупе, најпре је морала да одлучи на коју ће страну да упути поглед. Равно пред њом, плачом и вриском окупани павиљон; лево, белим каменом исписано маршалово име; десно, непрегледно, тмурно беспуће пенушаве воде које је одваја од куће и подсмешљиво је подсећа да о њој ни не размишља. Бар још наредне две године...''
( Марија Рачић, рођена 1932. од оца Милана, свештеника, и мајке Драгиње, домаћице, село Петка, срез пожаревачки, осуђена на две године робије...)''

Тако почиње нови роман сјајног српског писца, Дарка Kојића ,,Lapsus memoriae’’ , четврта књига проткана, као и претходна три награђивана романа, историјским елементима. Након средњовековне Србије ( роман ,,Пронађени огањ’’), Србије између два светска рата ( роман ,,Стеге и ланци’’) и Србије 1999. на Kосову ( роман ,,У прошлости кад те сретнем’’), нови роман обрађује период комунизма у бившој Југославији.
Оно што краси све романе Kојића, па и овај најновији јесте чињеница да се у његовим књигама говори првенствено о (не)људскости, о (не)човечности на нашим просторима, о нашем ''кратком памћењу''. О грешци у памћењу.
Наиме, историја нас учи да се мир не може постићи ратом, сарадња путем принуде, нити јединство путем покоља неистомишљеника.
Много тога што нам се дешавало у протеклих шездесет година, и овога што нам се дешава сада, само су последице негирања логике и економских закона. И Србија, али и све бивше југословенске републике заточеници су туђег начина размишљања и деловања.