Интервју са аутором романа „Последња одбрана“
ЗА САЈТ "СРПСКА ИСТОРИЈА" ГОВОРИ КЊИЖЕВНИК ИЗ ГЊИЛАНА ,СТЕВАН ЛАЗИЋ, АУТОР РОМАНА "ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА"
РОМАН НАГРАЂЕН КАО НАЈБОЉИ РОМАН ГОДИНЕ У ИЗДАЊУ КЊИЖЕВНЕ ОМЛАДИНЕ СРБИЈЕ И ДОБИТНИК НАГРАДЕ ЗЛАТНИ ПЕГАЗ
Интервју за сајт Српска историја води Бранко Димески
–Објавили сте роман „Последња Одбрана“ за који сте добили престижне књижевне награде. Колико је ваш роман аутобиографски, И колико осликава ваш однос према Косову Метохији као немерљивој духовној вертикали, односно упућује на припадност свом роду и Завичају?
Роман „Последња одбрана“ је пре било каквог нацрта романа или пре написане било које реченице имао наслов. С обзиром да је тема романа Косово и Метохија дубоко верујем да уколико будемо пали на испиту по питању Косова и Метохије да одбране неке после последње више неће бити. Роман је награђен као најбољи роман године у издању Књижевне омладине Србије и добио је награду Златни пегаз, у категорији романа првенца. Надам се да ће ме Пегаз и даље на својим крилима носити из битке у битку за очување Косова и Метохије које за сада водим на бојним пољима културе . Неко је рекао да је први роман највише аутобиографски, односно да писац при писању првог романа не може да одоли аутобиографском. И данас сам при ставу да ће сваки роман који будем написао у себи имати највише мене, мој поглед на одређену тему. Нећу кокетирати са пожељном формом где би главни лик на пример морао да има негативну страну и негативац позитивну. Својим писањем „ …исписујем границу“ између нас и њих. Када је у питању однос према Косову и Метохији покушаћу укратко да објасним. Када смо као дечаци играли фудбал увек би неко због тога што губимо напуштао игру увређен и љут. Осећај којег се никада нећу ослободити је тај да неко и даље на Косову и Метохији игра утакмицу у немогућим условима и без правила а ја сам напустио ту утакмицу . Зато ћу се недостојан увек трудити да бар мало допринесем њиховој борби.
–Могли смо приметити да велику инспирацију за ваше стваралаштво проналазите у лику и делу Cветог Владике Николаја Велимировића?
Свети Владика Николај Велимировић је неко преко чијих књига сам се заправо истински сусрео са Христом, православном вером и црквом. Моје духовно сазревање је кренуло са Светим Николајем Жичким и могу рећи да ме је поред филма „Бој на Косову“ који многи ниподаштавају, највише идентитетски обликовао.
–Савет завичајних сусрета писаца Косовског Поморавља вам је доделио Повељу „Зарија Р. Поповић“ Колико значај има за вас ово признање?
Морам да приметим да у књижевним круговима у граду у коме сам донедавно живео апсолутно није препознат мој књижевни рад, макар он био на самом почетку. И када након тога без икаквих очекивања до вас стигне вест да сте добили једно такво признање за мене у том тренутку највеће, не можете, а да једноставно не будете срећни због тога. Посебно ми је драго што признање носи назив истакнуте личности Зарија Р. Поповића чијим се именом и звало Аматерско позориште из Гњилана у коме сам био колико и у својој кући. Тако да су осећања била јако изражена.
-У организацији удружења „Дечје срце“ и Књижевне омладине Србије ,дружили сте се децом и младима са сметњама у развоју.
Био сам пресрећан што сам као аутор био један од избора Књижевне омладине Србије да то вече проведем са том дивном децом. Често се сетим тих искрених загрљаја, надам се да ћу поново бити у прилици да се дружим са њима.
–Ваша прича „Јединац“ објављена је у књизи Српским Светињама На Косову И Метохији.
Зборник прича и песама у издању Књижевне омладине Србије посвећен је српским светињама на Косову и Метохији. Пресрећан сам што ме је главна уредница Верица Секирарски удостојила да будем део тог пројекта. Моја прича „Јединац“ посвећена је монасима који се даноноћно моле за нас.
–Реци ми шта мислиш о Косову И Метохији. Рећи ћу ти ко си!
Ваше питање у целости гравитира у мом односу са људима. По питању Косова и Метохије морамо по вертикали и хоризонтали васпитавати нашу децу. Моја троипогодишња ћерка кад је била и млађа препознала би заставу Србије, воли химну о Светом Сави, прекрсти се испред иконе… То је мој однос према Србији и њеној живој рани Косову и Метохији.
–Да ли у скорије време можемо очекивати ваш нови роман?
У намери сам да до новог романа објавим други тираж Последње одбране, надам се да ћу у томе успети поред свих реалних животних потешкоћа. Угледајући се на хумане људе новац од продаје романа био би дониран за обнову цркве св Николе у Гњилану. Што се тиче новог романа нешто је ту стало ,надам се да ћу ускоро наставити са писањем истог.
Интервју за сајт Српска историја води Бранко Димески
Фото: https://www.srpskaistorija.