Чланци

 

 Најновији роман Милоша Димитријевића је, како му и само име каже, прича о љубави.  
   Радња романа вешто је исприповедана паралелним токовима који нас воде у две љубавне приче смештене у два различита времена. Први приповедни ток је савремен, ововремен, збива се у времену пандемије корона вируса у Нишу, а ретроспекцијом аутор захвата и прве деценије новог миленијума, крећући се и по меридијанима јужне Европе.
   Друга љубавна прича смештена је у послератни Београд, у сурови тоталитаризам Информбироа, па ће и тонови на портрету ове љубавне слике бити тамнији и крвави, као портрет јунакиње Kларе Финци који слика њен вољени, а који постаје и нит која повезује два приповедна плана.
Попут Булгакова који позива читаоца у свом ремек-делу Мајстор и Маргарита: За мном, мој читаоче, и само за мном, а ја ћу ти показати такву љубав!, и Димитријевић лако успева да за собом поведе читаоца у љубавне сторије својих јунака.
   На најзанимљивијим местима оставиће своје љубавнике једног времена и повести читаоца у друго време и другу љубав, готово доследно, до завршних поглавља романа, када ће се две приче сусрести, допунити и објаснити једна другу.
   Доминантни план љубавних прича је позадина Димитријевићевог сликарског платна, на коме су насликани и елементи узбудљивог трилера, голицаве мистике, али и српске реалности која је и у удаљеним временским раздобљима зачуђујуће истоветна јер политичке околности у малој земљи која нема стварну економску аутономију, посредно и непосредно увек утичу на живот такозваног малог човека.

 

Из рецензије Иване Бокић-Kрагић,
Проф. српског језика и књижевности