Чланци

 

Збирка песама ,,Још пар речи о ћутању’’ је лирична љубавна исповест песникиње Босиљке Остојић. И најкраћа песма, ове ризнице најтананијих описа стања свести и душе, садржи градацију од најтише тишине до оне најгласније.
Ово је збирка вечне младости, венац песама саткан од младалачког заноса и дучићевски сликаних пејзажа. Отћутана љубав је у опису Дунава, у кафани, у босанској севдалинки, у долини, у аутобусу који води до села, на степеништу заборављеног хотела, у валцеру, у киши, у звуку гитаре, у сањарењу –  слободна је и заразна као епидемија.

 

Типична одлика ове збирке и уопште песничких првенаца и младалачке поезије (али то не морају бити изузеци) јесу извесни елементи апологетирања песми, стављањем на пиједестал не само као врсте, пошто се песма донекле поистовећује са љубављу, као њен епилог, уточиште или само, али и најбитније – формална и материјална реализација, сурогат за неспој, кад већ у практичном, опипљивом свету за тај дуо и нема толико среће. Читава ова збирка у ствари је једна велика и кохерентна исповедна целина, пренета на папир готово синхроно мислима и асоцијацијама, без накнадних измена.
У садржинском смислу, љубав као лајтмотив испевана је из много углова и на много начина, а увек у овој књизи измичућа, тескобна и у потрази и потреби за трајањем и објашњавањем. Љубав се огледа и у потреби за разумевањем као једној од врховних вредности живота и могућности саживота који управо као свој апсолут може да донесе само љубавни компромис.
   

Из рецензије Бориса Тановића