Књиге 2025

ISBN 978-86-7343-486-5

Оливера Вујаклија је од самих прича створила својеврсну игру са читаоцем, ликовима и књижевном традицијом. И као да имплицира Хемингвејеву теорију кратке приче, по којој треба одстранити све сувишно. Што она и чини. Па на моменте звучи као неко талентовано дете које се нимало не труди да свој таленат шминка, дотерује, усавршава, или било шта слично. Напротив, пушта га тако сировог, небрушеног на папир, и намерно претерује у свему. Читајући је, на тренутке ћете стећи утисак као да читате писмени рад неког дрског а бистрог средњошколског бунџије. Јер, такви су радови неоптерећени стилом, формом, ритмом, окренути ка суштини до крајњих граница, а таквих је радова у правој књижевности данас веома мало. Мало ко се данас тако квалитетно игра, не са књигом, већ са књизевношћу. Мало где је неко тако лепо и неоптерећено плесао кратке, уврнуте дијалоге као у овој књизи. И мало ко је био тако предивно духовит у скоро свакој причи. Њено перо је као књижевна инфузија за поправљање свих црних расположења. Ноћна мора за теоретичаре који воле да приступе књижевности као ћате, али интелектуална и емотивна гозба за читаоце.

Зато је Оливера толико потребна данашњој књижевној сцнени. Баш таква. Kратка и убитачна. И она која се феноменално забавља пишући. А и ви заједно са њом, читајући.

Заправо, њене приче личе на сценарија представа којих нема на репертоарима. Личе на музику писану речима. На лепо. На осмех који не силази са лица. На Моцартове играрије. И поново на осмех...