КЊИГА КОЈА ДОНОСИ СРЕЋУ - Радомир Раша Чваркић
Жанр: поезија, 1. издање 2018.
50 стр. брош.повез са клапнама
ИСБН 978-86-7343-341-7
''Књижевни поступак којим Чваркић тка своју лирску исповест и снага његовог поетског израза, упориште налазе у неоспорном песничком таленту, интелекту и веома комплексној личности аутора. Стога и не чуди што се у песмама из ове збирке преплиће мноштво мотива и емоција, у којима препознајемо ведрину и лепршавост Мирослава Антића, понекад елиптичност и лапидарност Васка Попе, елегичност и сумње Бранка Миљковића, мисаоност и деструкцију форме Душана Матића.
Кроз Чваркићеве поетску мисао провејавају и слутње и тајанственост Фредерика Гарсије Лорке, стварност и жеља Луиса Сернуде и свет виђен заљубљеним очима Пабла Неруде.
Свака од песама Радомира Чваркића има своју особену личност, па им се зато треба посветити с пажњом, читати их полако и поново. Њихова сложена мисаона структура не допушта нам да на ово упознавање гледамо као обичан чин, већ као на процес који је увек нов и никада коначан.
У интеракцији са песниковим светом, преко медијаторске мисије његових стихова, у свести нам се јављају антички филозофи и њихово веровање у пророчанску снагу поезије, јер је, по њима, управо загледаност у оно што ће доћи и отварање нових визија, сврха песничког талента и поетског стварања. Ни неколико хиљада година касније, у томе се ништа није променило, што потврђује и пример поезије Радомира Чваркића: и када нам у својим песмама саопштава своја болна искуства и горке истине, он то не чини како би свој живот учинио лакшим. Погледом јасно усмереним ка будућности, он у нама буди наду да љубав још може спасити свет. Поручује нам како се добро само притајило, али не и ишчезло; како нас још чека у врту невена и не мари што су они, можда, већ осушени. Тако се песников и читаочев микрокосмос прожимају и сједињују, творећи једно ново биће, које кроз поезију неутралише дубину јаза између сложености унутрашњег света оног другог и њихове сталне жеље за препознавањем. Песник и читалац тако, у овом случају, постају две блиске тачке у димензији безвременог. '' рекао је, између осталог, рецензент књиге, др Драган Јаковљевић, професор Филозофског факултета Универзитета "Етвеш Лоранд" у Будимпешти.
Пролазницима се учиниш чудновато,
али ти сва њихова лица поспеш својим расположењем.
Гордо продужиш стазом уздигнуте главе,
јер знаш да ће већ нека наредна киша спрати све оно што остављаш за собом.
И шта да учиниш да овај град постане твој.
Приђеш му од некуд са гомилом разуздане среће
и све преостало што имаш само је вера да је она достижна и обавезна.
Ушеташ се тихо и настаниш тик до пута који те је ту довео
и више никада не потражиш свој дом.